МЕЃУ ДВА ХОЛАНДСКИ МУЗЕЈА
Правоаголни ледини со лалиња
во сите бои од виножитото
Омеѓени се со канали што
како да се копани
според некоја од
сликите на Мондријан
(само една крава се осмелува
да ја наруши барем за миг
совршената симетрија
од линии, облици и бои)
На влезот од градот
старо сламено столче
оставено пред накривена куќа
(за некој да си го прибере во својот дом
да го наслика на платно
или ако нема време и толку бои
барем да го фотографира
но без да користи блиц)
Облеани со црвена
дифузна светлина
(како потомки на
Сузана од Рембрант)
од излозите девојки едновремено
ја покажуваат и ја кријат
својата голотија
Одненадеж сè заличува на стоп-кадар
Луѓе што глумат скулптури (за неколку ситни пари)
Некој утрово грижливо наместил
инсталации од паркирани велосипеди
Потоа сè личи на
забавена снимка од фото-финиш
Зад секој агол се случува
нов перформанс на велосипед
Девојка со бисерни обетки
на рамо носи штафелај со огромно
распнато платно (небаре едро)
и на за’рѓан велосипед плови меѓу каналите
Еден дедо со црвен турбан на тротинет
влечка огромен дрвен куфер
со брашно, терпентин и масло
Над плочниците како летоци
за потрага на сериски убиец
лебдат отпечатоци од
неговите осумдесет автопортрети
(но кого да го бараме:
детето, младичот или старецот?)
Се слуша хор од детски гласови
Со слушалки од музеите, качени на ролери,
ги повторуваат лекциите за старите мајстори:
Рубенс знаел седум јазици…
Имал седумдесет и седум чираци…
Вермер умрел сиромав…
Сликал само две слики годишно…
Дури и локалниот пекар
поседувал две негови платна…
Во левиот агол од сликата на Рембрант
има рака што го запишува пеењето на Хомер…
И Хомер имал седумдесет и седум чираци…
Пеел само две пеења дневно…
Му пишал Винцент на Тео
дека е вџашен од естампите на Хирошиге…
И пекарот умрел сиромав…
Заедно со гласовите низ градот
се множат и ехата од сликите
На булеварот „Валтер Бенјамин“
сите носат вратоврски
со дезен од сончогледи
и маици со репродукции од
Јадачи на компири, Ноќна стража,
Час по анатомија или Ѕвездена ноќ
Во сокакот „Рене Магрит“
еден чичко со цилиндар
(за кој повеќето мислат дека е надуван)
цел ден повторува: „Ова луле не е луле!“
На плоштадот „Франс Халс“ сите улични свирачи
ги држат инструментите како нивните предци
На еден камен мост девојка чита порака од мобилниот
со истата гримаса и истата зачуденост
како жените што читаат писма на
платната од фламанските мајстори
Опколен од овие слики, сепак ми олеснува:
денес е денот кога не работат музеите
BETWEEN TWO DUTCH MUSEUMS
Rectangular fields full of
Tulips in all the colours of the rainbow,
Framed by canals
As if dug following
A pattern of a
Mondrian painting
(only a single cow
Dares to disturb,
For a moment,
The perfect symmetry
Of lines, shapes and colours)
At the entrance of the town
An old wicker chair
Is left sitting in front of a leaning house
(so someone can take it to his home
And paint on a canvas,
Or if short on time and colours
At least take a photograph of it,
But without using a flash)
Covered in diffused red light
(as if they are daughters of
Rembrandt’s Susannah)
Girls both flaunt and hide
Their nudity
From the shop windows
All of a sudden everything
Resembles a stop-frame
People acting as sculptures (for a few quid)
Someone this morning has carefully set up
An installation of parked bicycles.
Then, it all turns slowly
Into a slow replay of a photo-finish
Behind every corner
A new performance on a bicycle happens
The girls with the pearl-earring
Carries a large easel on her shoulder
With a huge open canvas (like a sail)
And is sailing among the canals on a rusty bicycle
An old man with a red turban on a tricycle
Drags behind him an enormous wooden case
Full of flour, turpentine and oil
Over the pavements,
Like flyers with a warrant for a serial killer
Float the traces of his eighty self-portraits
(but, who should we look for:
The child, the young or old man?)
You can hear a choir of children’s voices
With museum headphones, running on rollerblades
Repeating the lessons about the old Masters:
Rubens knew seven languages…
He had seventy seven apprentices…
Vermeer died poor…
He only did two paintings a year…
Even the local baker
owned two of his canvases…
In the left corner of a Rembrandt painting
There is a hand writing down verses by Homer…
Homer, too, had seventy seven apprentices…
He wrote only two cantos a day…
Vincent wrote to Theo that he
Can’t sleep because of the stamps by Hiroshige
The baker died poor, too…
Together with the voices,
The echoes of the paintings
Multiply through the town
In the “Walter Benjamin” boulevard
Everyone is wearing sunflower ties
And t-shirts with reproductions of
“The Potato Eaters”, “The Night Watching”,
“The Anatomy Class” or “The Starry Night”
In the “René Magritte” Alley
A man with a top hat
(which most people think is high)
Repeats all day: “this pipe is not a pipe”
In the “Franz Halls” square all the street musicians
Hold their instruments just like their ancestors
On a stone bridge a girl is reading
A message on her cell phone
With the same frown and wonders
Like the women reading letters
On the paintings of the Flemish Masters
Though surrounded by all these images, yet I’m relieved:
Today is the day when museums are closed.
ЕЗЕРОТО РАСТЕ
Ова не е обична плима или осека:
додека некои езера се селат од учебниците
по географија во оние по историја едно езеро
секој ден расте. Расте по некоја педа во висина и во ширина
а најмногу расте во длабина. Нуркачите
се откажаа од идејата да нурнат до неговото
дно од страв дека ќе стигнат до центарот
а можеби и од другата страна на земјата.
Археолозите почнаа да се фалат дека длабоко
негде сигурно ќе ја најдат првата куќа од првите луѓе.
Но повеќе од длабочината растат неговата
бескрајна тишина и неговото бескрајно синило:
што ли не се истури во него а тоа како од
инает секое утро е сè посино, побистро, попрозрачно.
Расте синилото на езерото заедно со модрилото
на фреските и на небото. Расте заедно со тишината.
Колку и да сме бучни, гласни, прегласни во ноќта,
езерото секое утро е сè потивко, поспокојно. Далгите
му станаа безгласни, потивки од биењето на срцето
додека спиеме. Тишината расте до другата страна на земјата.
THE LAKE EXPANDS
This is no ordinary ebb and flow;
while some lakes recede from
geography and flow into history, one lake expands daily.
It expands a foot in height and width, even more in depth.
The divers have given up on all attempts to reach its bottom,
fearing they’ll get to the center, or even to the other side of earth.
Archeologists have started to boast that they
are sure to find there the first home of the first people.
Yet, further than the deep, expands
the endless silence and the endless blue;
all the things spilled in there, never stop it
from being even more blue, more clear, more transparent every new morning.
The blue of the lake expands together with the
blue of the frescoes and the skies. It expands together with the silence.
No matter how loud, noisy or blaring we are in the night,
the lake gets even more quieter and calmer each morning. The waves
have become silent, quieter than the beating of
a sleeping heart. The silence is expanding to the other side of earth.